Диздаревић Мехо избавља Зибу Пештић Алибега. 0001    Ниско доли у Унгјаровини, 0002    А у Пешти у беглук мејхани, 0003    Пију пиће Пештански ајани, 0004    Таман их је тријест и четири. 0005    У врх стола Пештић Алибеже, 0006    Сјео аџе мегју пенџерима; 0007    Све он гледа сенту каурскоме, 0008    А пролива сузе од очију. 0009    Питају га пештански ајани: 0010    „О Бога ти Пешта Алибеже, 0011    Што ти сенту гледаш каурскоме, 0012    А проливаш сузе од очију? 0013    Која ти је голема невоља?“ 0014    Тад Алибег главу подигнуо, 0015    Па овако у беглуку викну: 0016    „Морете ли утувити вриме, 0017    Кад метнусте мене старијега, 0018    Да управљам Пештом валовитом. 0019    Ја покупи цареву мирију, 0020    Са њом крену до Стамбола била, 0021    Забави ме тефтерхана царска 0022    У Стамболу цијелу годину. 0023    Кад ја дојдо Пешти и Унгјуру, 0024    На голему жалост ударио, 0025    Кад ал моја поробљена кула. 0026    Ја сам дјете им’о на оџаку, 0027    Ћер Зибију од дви годинице, 0028    Тада су је Власи заробили. 0029    Ево има дванајест година, 0030    Како ми је Зиба заробљена, 0031    За ’во вриме дванаест година, 0032    Ја сам свога гонио сијаха, 0033    Низ каурске земље ударао 0034    Сто и двајест и четири пута. 0035    Три пута сам Бечу силазио, 0036    И четири Риму дубокоме, 0037    Изијо сам седам рамазана 0038    Ходајући по земљи каурској. 0039    Ја издера четир кабанице, 0040    Ја сијаха јахајући свога, 0041    Четири му сидла проминуо, 0042    Седам сам му претрго колана. 0043    Ево муке и невоље љуте, 0044    Сад сам аге остарио вама, 0045    Мени аге седамдесет љета, 0046    А сијаху тријест и четири. 0047    Скоро мени дјете на ум пало, 0048    Ја немогу узјахат сијаха, 0049    Нит се могу на њему држати, 0050    Да ја сидем низ земљу каурску, 0051    Да потражим Зибу јединицу. 0052    Спремио сам седам беделова, 0053    Сваком дао по хиљаду рушпа, 0054    Спремио их низ земљу ћесарску, 0055    Да потраже моју луду Зибу. 0056    Бедели се моји извраћали, 0057    Златне рушпе моје истрошили. 0058    Чујете ли аге у беглуку, 0059    Да би с’ који мого јунак наћи, 0060    Да би курбан тило учинио, 0061    И парипу маглу подигнуо, 0062    Па би сишо низ земљу каурску, 0063    Те би њега срећа намирила, 0064    Па би моју извео Зибију, 0065    Ја би њему кулу начинио, 0066    Покрај своје а љепшу од своје. 0067    Поклон’о му пет стотина кмета, 0068    У Чојлуци ниже Бањалуке. 0069    И дао му дванест воденица, 0070    На Дунаву ниже Биограда, 0071    И дао му ступу ваљеницу, 0072    Што прихода баца на годину, 0073    Аге моје пет стотина кеса; 0074    Те кад би се момак потрефио, 0075    Ја би Зибу њему поклонио. 0076    А у Зибе мирашчије неја, 0077    Осим сама Бога господара.“ 0078    Када аге разумише ричи, 0079    Сви преда се очи оборише, 0080    А у црну земљу погледаше, 0081    Како трава на завојке расте, 0082    Баш ко дојке у луде дивојке. 0083    Једне аге гледе низ нидарце, 0084    Пуца броје по прсима бјели, 0085    Да му с’ које није отргнуло. 0086    Њеки пуне чаше префатили, 0087    Па се пуном чашом разговара: 0088    „Попићу те зло ме не попило.“ 0089    Нагони се Пештић Алибеже, 0090    Нагони се три четири пута, 0091    Ал му фајде не би у беглуку. 0092    Када Пештић види Алибеже, 0093    Тад Алибег са срца уздаше, 0094    А погледа сенту каурскоме. 0095    Њешто бегу очи утекоше, 0096    Кад погледа лугу под планину, 0097    А изби му момак на дорату. 0098    Маман му се дорат помамио, 0099    На њему се ага испричио, 0100    А добар му дорат од мејдана, 0101    Све му фата ђема на зубове, 0102    Кад му дорат узмахује главом. 0103    А литна се доба претрефила 0104    Угријало о Петрову сунце, 0105    Од дората пина полијеће, 0106    Када дорат главом узмахује, 0107    Преко аге пина прелијеће, 0108    На валове баш ко лабудове, 0109    На сапи му каља рисовину. 0110    А на аги охола левента, 0111    Свјетле му се токе на прсима. 0112    А пухнула с мора југовина, 0113    Уздигнула гриву доратову, 0114    Заклонила токе сахибине. 0115    Свитле му се токе на прсима, 0116    Баш ко мисец кроз јелове гране. 0117    Познаје га Пештић Алибеже, 0118    Познаје га познати неможе, 0119    Докле ага у беглуку викну: 0120    „Аге моје у беглук мејхани, 0121    Ко нам оно јаше на дорату? 0122    Ја га бели познати немогу, 0123    Ја нам никад није силазио, 0124    Ја су очи вида погубиле.“ 0125    Погледаше Пештански ајани 0126    Никакав га познати неможе, 0127    Сви рекоше, да је јабанџија, 0128    Докле момак паде пред мејхану, 0129    Па осиде дебела дората, 0130    У бећара неја хизмећара 0131    Нит га вода, нит га коме даје 0132    Забаци му дизгин на јабуку, 0133    Удари му силе уз образе, 0134    Сам му с’ дорат поче окретати. 0135    Момак паде у беглук мејхану, 0136    Па агама турски селам викну, 0137    Њему аге селам отпримише. 0138    Стискаше се један до другога, 0139    Јабанџији мисто направише. 0140    Када момак сједе у одаји, 0141    Они њему хошгјелдију дају. 0142    Кад рекоше да су здраво били 0143    Јерамли су Пештански ајани, 0144    Тријест му се саста обредница. 0145    Када ага ћејиф уграбио, 0146    По одаји око поиграло. 0147    Кад угледа Пештић Алибега 0148    На образу сузу угледао, 0149    Па агама вако говорио: 0150    „О Бога вам Пештански ајани, 0151    Шта је оном аџи у беглуку, 0152    Која му је голема невоља, 0153    Те он рони сузе од очију?“ 0154    А вели му Пештић Алибеже: 0155    „Не питај ме момак јабангјио, 0156    Кад му ништа помоћи не можеш. 0157    Јеси л’ чуо Пештић Алибега 0158    Ово ј’ глава, ја га другог неја. 0159    Ја сам имо дјете у животу, 0160    Ћер Зибију од дви годинице. 0161    Ево има дванајест година, 0162    Како ми је кула поробљена, 0163    И лијепа Зиба заробљена, 0164    У земану дванаес година. 0165    Сто и дваест и четири пута, 0166    Гонио сам дебела сијаха, 0167    Три пута сам Бечу силазио, 0168    И четири Риму дубокоме, 0169    Изијо сам седам рамазана 0170    Опремио седам беделова, 0171    Сваком дао по хиљаду рушпа. 0172    Бедели се моји извраћали, 0173    Златне рушпе моје истрошили. 0174    Ја сам синко остарио в’ома, 0175    Мени сине седамдесет љета, 0176    А сијаху тријесет и четири, 0177    Не могу се на коњу држати, 0178    А дијете ми на ум пропануло, 0179    Па ја силно обећајем благо, 0180    Дајем сине пет стотина кмета, 0181    У Чојлуци ниже Бањалуке, 0182    И дајем му дванест воденица, 0183    На Дунаву ниже Биограда, 0184    И дајем му ступу ваљеницу, 0185    Што прихода баца на годину, 0186    Сине драги, пет стотина кеса. 0187    И њему ћу начинићу кулу, 0188    Покрај своје, а љепшу од своје. 0189    Још ако се није оженио, 0190    Ја би њему Зибу поклонуо, 0191    У Зибије мирашчије неја, 0192    Потље сама Бога великога. 0193    Све ће мојој Зиби припанути, 0194    Све би њему сине поклонуо, 0195    Ко би курбан тило учинуо, 0196    И парипу маглу подигнуо, 0197    Па би сишо низ земљу каурску, 0198    Па би њега срећа намирила, 0199    Да би моју извео Зибију, 0200    Све би њему дао обећање.“ 0201    Кад те момак разумио ричи, 0202    Па он грлом бијелијем викну: 0203    „Алибеже бутум Пеште главо, 0204    Зибија је ко и моја сека, 0205    Ја ти кмета ни млинова нећу. 0206    Нит ћу теби ступе ваљенице, 0207    Свега више имам нег’ у тебе, 0208    Ја ћу курбан тило учинити, 0209    И парипу маглу подигнути, 0210    Ћерати га низ земљу каурску, 0211    Ако Бог да извести Зибију, 0212    На срамоту свом бутум Унгјуру, 0213    А у гајрет цара Стамболскога, 0214    За напредак нашега Ислама, 0215    Само овдје џеп хашлука нејам. 0216    Даћеш мени хиљаду дуката, 0217    Па ћу теби Зибу избавити.“ 0218    Кад то Пештић очу Алибеже, 0219    Даде момку хиљаду дуката. 0220    Када момак прими магјарије, 0221    Одмах момак на ноге скочио, 0222    Па окрену на одајска врата. 0223    А викну га Пештић Алибеже: 0224    „Ја Бога ти момак јабанџија, 0225    Теби дадо хиљаду дуката, 0226    Па ти оде низ земљу ћесарску, 0227    Е Бог недо мореш погинути. 0228    Да погинеш у земљи каурској, 0229    Коме ћемо рехмет оставити?“ 0230    Кад те момак разумио ричи, 0231    Поврати се стаде у беглуку, 0232    Окрену се Пештић Алибегу, 0233    Па он викну у беглук мејхани: 0234    „О бога ми Пештић Алибеже, 0235    Овуд јесам са широке Лике, 0236    Јесил чуо крваву Удбину. 0237    У Удбини Диздар Хасанагу, 0238    И његова малог Мехмедагу, 0239    Ја сам Мехо Диздар Хасанаге.“ 0240    Па окрену на беглучка врата, 0241    Мехо паде до коња дората, 0242    Па поклопи дебела дората, 0243    Оде Мехо на широку Лику. 0244    Све је поље зечки прегазио, 0245    У планине прсим ударио. 0246    Дви велике прегази планине, 0247    Буковицу и Ораховицу, 0248    Фатио се горе Пљешевице. 0249    Док прегази гору Пљешевицу, 0250    Изби момак путу на раскршће. 0251    Једни пути на широку Лику, 0252    Други воде мору и лиману. 0253    Мехо крену на широку Лику, 0254    Помоли се каменој Удбини. 0255    Далеко га сестра угледала, 0256    Јер у Мехе нигди никог неја, 0257    Потље Фате сестре на оџаку; 0258    Па пред брата сестра изшетала, 0259    Дочекала брата на селаму, 0260    Питаше се за мир и за здравље. 0261    Кад рекоше да су здраво били, 0262    Онда Фата Мехи говорила: 0263    „Мехо брате дражи од очију, 0264    Што с’ у лицу чехру проминуо? 0265    Или си се с’ агом завадио, 0266    Или брате пићем прићерао, 0267    Ил’ те цуре резил учинуле?“ 0268    Мехо Фати са дората викну: 0269    „Фате секо у брата једина, 0270    Ја се ни с’ким завадио нисам, 0271    Нисам сестро пићем прећерао, 0272    Нит ме цуре резил учиниле, 0273    Већ сам луду ријеч упустио, 0274    У Унгјуру у Пешти бијелој. 0275    Примио сам хиљаду дуката 0276    Од Ајана Пештић Алибега, 0277    Да ћу ићи низ земљу каурску, 0278    Потражити Зибију дивојку, 0279    Ћер једину Пештић Алибега.“ 0280    Кад те Фата ричи разумила, 0281    Она брату вели Мехмедаги: 0282    „Мехо брате немој будалити! 0283    Ако си се пута преплашио 0284    Па се пишман брате учинио, 0285    Па ти несмиш низ земљу каурску, 0286    Ти одјаши дебела дората, 0287    А дај мени пусет и хаљине, 0288    Ја ћу чисто ићи у Кауре 0289    Потражити кукавицу Зибу. 0290    А ти хајде у високу кулу, 0291    Пери сестри суде на оџаку, 0292    Док се сестра врати из Каура, 0293    И доведе Зибу Пештићеву, 0294    Па ће тебе изминути Зиба.“ 0295    То је Мехи врло мучно било, 0296    Па он сестри вели код капије: 0297    „Сестро Фате жива брату била! 0298    Да сам ћео давати јунаштво, 0299    И другоме поклањат дивојку, 0300    Ја се неби ни примио Зибе. 0301    Веће Фато жива брату била, 0302    Де ми спреми дебела дората, 0303    А ја одо себе опремити. 0304    Добро мени опреми дората 0305    Под катанску, ама духовничку.“ 0306    Одмах Фата прифати дората, 0307    Са дората седло отиснула, 0308    Па прифати воду и сафуна. 0309    Сад дората пере у авлији, 0310    У чаршаф му воду покупила, 0311    Сребрне се прими чешагије. 0312    У дивојке чешагија звечи, 0313    Под доратом црна земља јечи. 0314    Кад дората цура истимари, 0315    На дората седло подигнула, 0316    Под катанску ама гардијанску. 0317    Ја какво је седло на дорату, 0318    Све му тахте сребром поковате, 0319    Стременлуци од жежена злата. 0320    Претеже му четири колана, 0321    И петицу ибришим тканицу, 0322    Да би Мехи у невољи било, 0323    Па би пукла четири колана, 0324    Неће пући ибришим тканица, 0325    Сама ће му седло префатити, 0326    А по седлу пули абахију. 0327    Каква му је пули абахија? 0328    Сва му бутум златом искаљата, 0329    Везле су је четири везиље, 0330    У Млетцима покрај сињег мора. 0331    Све четири очи изгубиле, 0332    Доклен су је мало накитиле, 0333    Са две стране дви алмазли гране. 0334    Заузда га ђемом њемачкијем, 0335    На први му селембети сјајни, 0336    А у гриву метну доратову, 0337    Уплете му седам хамајлија, 0338    А под колан девет дилбагија, 0339    Нека зборе и говоре људи, 0340    Да дората Диздарева сина, 0341    Нит га море посић чемерлија, 0342    Нит га убит море кубурлија. 0343    Спреми цура дебела дората, 0344    Спремна цура остави дората, 0345    Па је ето у високу кулу, 0346    Па упаде брату у одају. 0347    Кад се Мехо такум учинио, 0348    Под катанску ама гардијанску, 0349    Још на главу калпак поставио, 0350    А за главу седам челенака, 0351    Три су златне, четири сребрене, 0352    А што Меху од гвожгјета чува. 0353    Какве су му на глави челенке, 0354    Када Мехо јаше на дорату, 0355    Све се оне за витром окрећу. 0356    Како који аги витар пухне, 0357    Одмах ага по челенки знаде, 0358    Мегју њима Ката улентана, 0359    А на капи њешто написано. 0360    То је штампа аги по Каури, 0361    Сотим ага броди по Каури, 0362    И изводи младе Магјарице, 0363    По Удбини жени побратиме. 0364    Шта му пише у лентаној капи? 0365    Да се ага пише Мехмедага, 0366    Да се пише Римпапино дите, 0367    Мали Грујо старог Римпапије, 0368    А од старе цркве намастира. 0369    Ког посиче мали Мехмедага, 0370    Од краљева нитко знати неће, 0371    Од банова нитко питат несме. 0372    Обгрну се бучом нимачкијем, 0373    А на ноге чизметине црне. 0374    Преко себе ингјил обисијо, 0375    Јер је Мехо школе научио, 0376    Јер је Мехо у Риму служио, 0377    А код старог попа Римпапије, 0378    Усобице седам годиница. 0379    Добро ага ингјил научио, 0380    Отален је капу добавио, 0381    И на њојзи штампу римпапину, 0382    Па га ето низ високу кулу, 0383    А он спремна поклопи дората. 0384    С дората се сестром халалио, 0385    И овако Фати говорио: 0386    „Сестро Фато у брата једина, 0387    Одо сестро у земљу каурску. 0388    Кад ме видиш, онда ми се надај. 0389    Добро арза и образа чувај! 0390    Прије сунца ти затварај врата! 0391    Не отварај ти од куле врата, 0392    Док Удбину не огрије сунце.“ 0393    Он кроз руку промаче кајасе, 0394    Добар дорат из кајаса сину. 0395    Оде Мехо у земљу каурску, 0396    Оста Фата на високој кули. 0397    Тако Фата ноћи дочекала, 0398    Кад јој сутра био дан освану, 0399    Дан освану а сунце ограну, 0400    То се јутро петак претрефио, 0401    Да видимо лички набодица, 0402    Какав им је адет по Удбини. 0403    Сви би с’ туде петком састанули, 0404    Сви би бутум ошли у џамију, 0405    И клањали ђуму у џамији, 0406    Клањали би туде ђематиле. 0407    Кад би они ишли из џамије, 0408    Све би стари на беглуке Лики, 0409    А млагји би у ашиковање, 0410    Који има своју јауклију, 0411    Свак би својој ишо у ћосање, 0412    У ћосање и ашиковање. 0413    Кога Фата има Диздарова? 0414    Има Фата Мујова Халила. 0415    Кад је Халил клањо у џамији, 0416    Он појахо бијесна малина, 0417    А добро се Халил опремио. 0418    На Халилу бајрамско одило, 0419    Он окрену Фати Диздаревој. 0420    Кад се кули Халил прекучио, 0421    Па се својим враном преговара: 0422    Мој малине оба моја крила, 0423    Кад смо годиц овда ударили, 0424    Вавик би нас Фата дочекала 0425    На капији или на пенгјеру. 0426    Сад је неја оба моја крила. 0427    Ил је Фату глава заболила, 0428    Ил је другом виру подложила, 0429    Док је нама на капију неја. 0430    Тако Халил доћера гаврана, 0431    Пред капијом осиде малина, 0432    А он Фате чека Диздареве, 0433    Кад ће њему на капију сићи, 0434    Да ћосају и да ашикују. 0435    Док на кули чекма полетила, 0436    А на чекму испаде Фатима. 0437    Она викну Мујова Халила: 0438    „О Халиле један несретниче, 0439    Што с’ под кулу доћеро малина? 0440    Ево има четири године, 0441    Како мени догониш малина, 0442    У ћосање и ашиковање. 0443    Све ми лажеш, да ћеш ме узети! 0444    Да ме курво волиш иколико, 0445    Неби брата упустио мога, 0446    Да погине у земљи каурској. 0447    Ја неимам нег брата једина, 0448    Јединога Мехмедагу свога, 0449    Па ће мени изгубити главу 0450    За Зибију Пештић Алибега.“ 0451    Кад то Халил очу код малина, 0452    Па поклопи дебела малина, 0453    А љуто се дијете догодило 0454    Са малина Фати говорило: 0455    „Кујо Фате са својим Мехмедом 0456    Гдје ћу с’ тебе изгубити главу?“ 0457    Па под собом отишће малина. 0458    А Фата га са пенџера викну: 0459    „Врат’ се Халко срце из нидара, 0460    Ја се шалим обадва ми свита. 0461    Волим теби него Мехмедаги.“ 0462    А Халил јој вели са малина: 0463    „Кујо Фате од тог шале неја!“ 0464    Па оћера дебела Малина. 0465    Све је поље зечки прескакао, 0466    У планине прсим ударио. 0467    Четири је горе преметнуо, 0468    Буковицу и Ораховицу, 0469    Пљешевицу и Отрес планину, 0470    Када изби путу на разкршћу. 0471    Једни иду на Унгјуровину, 0472    Други пути мору и лиману. 0473    Халил крену мору и лиману. 0474    Када пољу Баунића сиде, 0475    А на мејдан Баунић Омера, 0476    Ту је Омер главу изгубио, 0477    Отале се види до Јанока, 0478    Бјели му се Јанок на ћенару, 0479    Мислио је гојешан Халиле, 0480    Све мислио на једно смислио. 0481    Он осиде дебела Малина, 0482    Па он сједе на пољу зеленом, 0483    У велике ударио мисли. 0484    Туде Халку хуја попушћала, 0485    Па сам себи Халил говорио: 0486    „Види мене будаласте главе, 0487    Гдје ја свога поћера малина, 0488    У тебдилу нашеме одилу, 0489    Мене хоће Власи ухватити. 0490    Хеј некаде Диздарева Фате, 0491    Гдје ћу с тебе изгубити главу, 0492    Јал’ тавницу плећим населити. 0493    Па се Халил стаде размишљати, 0494    Да би сада иш’о до Јанока, 0495    Одмах ће ме Власи уфатити. 0496    Ја да би се натраг повратио, 0497    Мени пута на Кладушу неја, 0498    Морам опет на Удбину сићи, 0499    Са Удбине на Кладушу сићи, 0500    Мене хоће куја опазити, 0501    Шта би рекла куја у Удбини? 0502    Рекла би ми да сам женска глава, 0503    Аге би ми мајку опсовале, 0504    Кад би чули да сам се вратио. 0505    У ријечи у којој бијаше, 0506    Од Јанока врата полетише, 0507    А испаде алат од мејдана, 0508    На њему се сердар испричио, 0509    У руци му крсташа бајрака. 0510    Халил тепа дебелу малину: 0511    Мој малине ја чудна игбала, 0512    Ето нама влашког барјактара. 0513    Сад убити онога Магјара, 0514    Снимити му пусат и хаљине; 0515    С њега свући а на се обући. 0516    Кад обучем његове хаљине, 0517    А понесем крсташа барјака, 0518    Смијем ићи низ све седам краља, 0519    Мене нико препознати неће. 0520    Магјар му се ближе прикучио, 0521    Онда Халил пушку опружио, 0522    На сердара нишан саставио. 0523    Па помисли Халил на пољана: 0524    Ја сам чуо од свог брата Мује, 0525    Из приваре убити јунака, 0526    Туде среће ни игбала неја; 0527    Па се момку преко пушке јави: 0528    „Магјарине зло те ударило, 0529    Немој рећи, да сам преварио, 0530    Убит’ ћу те, преварит’ те нећу.“ 0531    Кад то сердар очу на алату, 0532    Па погледа оком на алата, 0533    Он угледа Мујина Халила, 0534    Па га сердар са алата викну: 0535    „Себи пушку гојешан Халиле, 0536    Зар ћеш убит побратима свога? 0537    Свога побру Нукић Ибрахима.“ 0538    Кад те Халил ричи разумио, 0539    Па од себе баци граналију, 0540    А потече Нукић Ибрахиму, 0541    Гдје се срели туј се загрлили. 0542    Кад рекоше, да су здраво били, 0543    Онда вели гојешан Халиле: 0544    „Побратиме Нукић Ибрахиме! 0545    Кад си тамо био у Јаноку, 0546    Ја да тамо Диздарева Мехе.“ 0547    А вели му Нукић Ибрахиме: 0548    „Побратиме гојешан Халиле, 0549    Нисам њега нигје опазио. 0550    Кад би јучер око икиндије, 0551    Ов’да пројде попе духовниче, 0552    На дорату ингјил расклопио, 0553    Па он штије по Јаноку билу, 0554    А за њиме престали середари. 0555    Ако није Диздарев Мешине, 0556    Ја га другог нисам ни видио. 0557    Већ Халиле луде си ти главе, 0558    Куд си врана замучио свога, 0559    У тебдилу у нашем одилу, 0560    Хо’ш Халиле лудо погинути.“ 0561    А вели му Халил на пољана: 0562    „Фата мене резил учинила, 0563    Са Фате ћу главу изгубити. 0564    Она мене спреми за Мешином, 0565    Порад Зибе Пештић Алибега. 0566    Већ Нукићу, богом побратиме, 0567    Куда гониш дебела алата.“ 0568    „Идем Халко на нашу Удбину!“ 0569    „Брате Нуко липога ти дина, 0570    Кад ћеш Нуко на нашу Удбину, 0571    Већ си готов на границу сићи, 0572    Тебе нитко потпазити неће. 0573    Дај ти мени пусат и одило, 0574    Хаљинама да се мунтујемо, 0575    Па ти хајде на широку Лику, 0576    А ја одо тражити Мешина. 0577    Ја извести Зибију дивојку, 0578    Ја обадва изгубити главе.“ 0579    Одмах Нукић сними одијело. 0580    Ибро свлачи а Халил облачи. 0581    Када они промин’ше хаљине, 0582    И пусетом кад се проминуше, 0583    И коњима рахте проминуше, 0584    Па се оба туде растадоше. 0585    Оде Халил по Јанока била, 0586    Оде Нукић на широку Лику. 0587    Право Нукић изби на Удбину, 0588    До беглука Лике Мустајбега. 0589    Кад у беглук Нука ускочио, 0590    Кад пун беглук лички набодица. 0591    У врх кола Лика Мустајбеже, 0592    А до њега стари Чејванага, 0593    До њег сијо Козлић Хуремага, 0594    Па до њега Кумалић Мујага, 0595    Од Радуча села питомога, 0596    Па до њега Грдан Мустафага. 0597    Уз њег сијо Огрош Хасанага, 0598    Па до њега Челебић Хасане, 0599    Од Грачаца цареве паланке, 0600    До њег сједи Врховац Алага, 0601    Што Врхова од Каура чува, 0602    Су својије хиљаду пандура, 0603    Па до њега Клисац Мустајбеже, 0604    Ниже сиди од Орашца Тале, 0605    Па Мујага Муратбеговићу, 0606    До њег сестрић Смајилбеговићу. 0607    Уз њих сједи Шестокриловићу, 0608    Па покрај њег’ Корић Омерага, 0609    До њег сједи Зорлић Мустафага, 0610    Па до њега софта Ранковићу, 0611    Ниже сједи сердарага Мујо, 0612    Уз њег сестрић Арнаут Османе. 0613    Јандал младеж сједи у беглуку. 0614    Њима Нукић турски селам викну! 0615    Сви Нукићу селам отпримише. 0616    Питаше се за мир и за здравље. 0617    Кад рекоше, да су здраво били, 0618    Онда викну Нукић Ибрахиме: 0619    „О Личани јазук вама било, 0620    Јер пустисте до два Кахримана, 0621    Да погину у земљи каурској! 0622    Хоће Власи њиха опазити, 0623    Хоће лудо главе погубити, 0624    А неће се натраг повратити, 0625    Јер се оба куну у каури: 0626    Док не најду Зибију дивојку, 0627    Ћер једину Пештић Алибега, 0628    И не снесу до Удбине биле, 0629    Да се натраг повратити неће. 0630    Ја сам свога гонио алата, 0631    Гонио га низ земљу каурску, 0632    Ниско беже у Обзиру билу, 0633    Ди се Зиба јесте осужњила, 0634    У џидије Обзирскога бана, 0635    Па је бане заврго весеље, 0636    Ћерцу своју Луцу поклонуо, 0637    Поклонуо Гавран капетану, 0638    А Зибију врго на кошију, 0639    На њу хоће ати полетити. 0640    То се чудо чуло на далеко, 0641    Свако ата држи на јаслама, 0642    Рад Абдуље бана Обзирскога, 0643    И кошије Зибе племените, 0644    Оба хоће до Обзира сићи. 0645    Онда викну Лика Мустајбеже: 0646    „Ја Нукићу, до тила кошуљо, 0647    Ко су оба сина Кахримана, 0648    Што одоше низ земљу каурску?“ 0649    „Богме Лика Диздаревић Мехо, 0650    И са Мехом Мустафин Халиле.“ 0651    Онда вели Лика Мустајбеже: 0652    „Јел’ истина Нукић Ибрахиме?“ 0653    „Истина је обадва ми свита.“ 0654    Тада Лика викну из беглука: 0655    „Огјулићу до тила кошуљу! 0656    Хајде Бајро спани до чардака, 0657    Ђено моје презимљују овце.“ 0658    Изшетује Бајро код чардака, 0659    Па опали три топа велика, 0660    Деликусу и Каралимана, 0661    И велика топа Тоцијанку, 0662    Нек се сила купи на пољани, 0663    Док се спреми код оџака свога. 0664    Мени ваља ићи до Обзира 0665    И савести силу и Удбину. 0666    Све по дану лежат по планини, 0667    А по ноћи ићи до Обзира. 0668    Док ја сидем до Обзира била, 0669    Док ста вика њеког у беглуку: 0670    „Кујам’ мати и отац копиле. 0671    Ко се тебдил учинити неће, 0672    Сада ћу се тебдил учинити. 0673    Па ја одо до Обзира сићи.“ 0674    То бијаше Тале Ибрахиме, 0675    Докле Нукић Ибрахиме викну: 0676    „И ја ћу се тебдил учинити.“ 0677    Док ста вика сердар Мустафаге, 0678    И сестрића Арнаут Османа: 0679    „И ми ћемо до Обзира поћи.“ 0680    Сада Ђулић бега послушао, 0681    Па га ето бегову чардаку, 0682    Три велика топа опалио. 0683    Кад бегови пукоше топови, 0684    Велики су бегови топови, 0685    А добро их Бајро напунио, 0686    Све планина планину дозива, 0687    Оде јека низ широку Лику 0688    На градови пукоше топови, 0689    По паланки пуцају можари. 0690    Сва је бутум запушила Лика, 0691    Свако тежи бегу и Удбини. 0692    Бег саставља убојиту војску, 0693    Нек се купе како њима драго. 0694    Да видимо гојена Халила, 0695    Када Халил до Јанока сиде, 0696    Нигдје Мехе Диздарева неја. 0697    Халил хода а гони малина, 0698    Вавик Меху Диздарева тражи, 0699    Нигје Мехе Диздарева неја. 0700    Изби Халил до Ћорфеза града, 0701    На капију наћера малина. 0702    Туде седам има стимадура, 0703    Што стимују коње и јунаке; 0704    Туј Халилу добра срећа била, 0705    Он превари седам стимадура, 0706    А у Ћорфез ућера малина. 0707    Сав је Ћорфез Халил прегледао 0708    Нигје њему Мехмедаге неја 0709    Халил гони дебела малина, 0710    Ка год иде до Обзира сиде. 0711    Кад у Обзир ућера малина 0712    До мејхане Косе крчмарице, 0713    Кад погледа Халил са малина, 0714    Пред мејханом чудо угледао: 0715    Он угледа дору Диздарева, 0716    Ђе му с’ дорат вода пред мејханом. 0717    Одмах Халил осиде малина, 0718    У бећара неја хизмећара; 0719    Нит’ га вода, нит’ га коме даје, 0720    Удари му силе уз образе, 0721    Сам му’с малин поче окретати. 0722    Халил паде мејхани на врата. 0723    Пуна бјеше пјаница мејхана, 0724    Тријест и три пију капетана, 0725    У врх сијо Иван капетане, 0726    Мегју њима попе духовниче. 0727    Преко крила ингјил разавио. 0728    Чита попе у пјаној мејхани, 0729    А слушају млади капетани. 0730    Халил њима божју помоћ викну, 0731    Па он сједе у пјаној мејхани, 0732    И повика Косу крчмарицу: 0733    „Крчмарице понеси ми пића, 0734    Мени дукат ти понеси пића.“ 0735    Кад то чуше млади капетани, 0736    Сви на њему очи саставише. 0737    Ко ће пити на дукате пиће? 0738    Диже главу попе духовниче, 0739    Он познаде гојеног Халила, 0740    Па преда се очи оборио. 0741    Крчмарица пиће поставила, 0742    Она стаде у пјаној мејхани, 0743    Гледа токе на прси Халилу, 0744    Јер познаје токе на прсима, 0745    Јер су Токе Нукић Ибрахима, 0746    Побратима Косе крчмарице. 0747    У њу Халил очи исколачи, 0748    Па овако вели крчмарици: 0749    „Шта си у ме очи издрељила? 0750    Ја ти данас бели дужан нисам, 0751    Да познајеш мене у пивници.“ 0752    Одмах Коса окрену на врата. 0753    Упадоше четири кикаша, 0754    Под лунтама и бајонетима. 0755    „Ко је овде, попе духовниче, 0756    Њега бане зове у одају.“ 0757    Кад то очу Диздаревић Мехо, 0758    Одмах Мехо ингјил префатио, 0759    Из мејхане на ноге скочио, 0760    Па га ето бану у одају. 0761    Оста Халил на пјаној мејхани. 0762    Када Мехо изби у одају, 0763    Кад ал’ сједи од Обзира бане, 0764    И до њега Гавран капетане. 0765    Пију пиће разговарају се. 0766    Бан повика Диздарева сина: 0767    „О чули ме попе духовниче, 0768    Што си дошо до Обзира мога? 0769    Ил’ си дошо мене уходити, 0770    Или си се дошо предворити? 0771    Ја те бели познати немогу, 0772    Ја ми никад ниси долазио! 0773    Де ми кажи ко си и отклен си?“ 0774    А вели му Диздаревић Мехо: 0775    „Чули мене од Обзира бане, 0776    Што ћу теби казивати бане, 0777    Када мене свако знати мора, 0778    Јер у мене на челу казује, 0779    Одвуд јесам од бијеле цркве, 0780    Од старога нашег намастира. 0781    Ја сам Грујо старог Римпапије.“ 0782    Кад те ричи бане разумио, 0783    Па он вели Диздареву сину: 0784    „О чули ме дите Римпапино, 0785    Што си сишо до Обзира мога?“ 0786    А вели му Мехо лакрдију: 0787    „Ја сам пошо по земљама нашим, 0788    А ђе буде дите за учења 0789    Ја га учим по наши градови.“ 0790    Кад те ричи бане разумио, 0791    Па он вели Мехи Диздареву: 0792    „О чули ме мали Римпапија, 0793    Ев’ у мене подрасла дивојка, 0794    Ћер Луција од четрнест љета, 0795    Па је Луца школе оставила, 0796    А сад ми се удала дивојка. 0797    Јер сам Луцу своју поклонуо, 0798    Поклонуо Гавран капетану, 0799    За његова малог Маријана, 0800    Пак би радо учила Луција, 0801    Ал’ је нитко научити незна. 0802    Ако знадеш мали Римпапија, 0803    Да ти мени научиш дивојку.“ 0804    „Добро бане знадем у ингјилу.“ 0805    А велиму бане у одаји: 0806    „Ја ти томе Грујо не вјерујем. 0807    Теби Грујо двадесет година, 0808    Да си Грујо ингјил научијо.“ 0809    Па доведе седам игумана, 0810    На седам га окрену језика, 0811    Свима Мехо џевап учинио, 0812    Сви рекоше туди у одаји: 0813    Таког неја попа духовника. 0814    Онда бане устави Мехагу: 0815    „Сједи Грујо овде у одаји 0816    Па ћеш мени Луцу научити!“ 0817    Одмах Мехо томе кајил био. 0818    Туде Мехо остао код бана. 0819    Тако њима мрак на земљу пао, 0820    Вечераше у одаји туде. 0821    Упадоше четири слушкиње: 0822    „О чули ме мали Римпапија, 0823    Тебе зове Луца у одају, 0824    Да понесеш ингјил у одају.“ 0825    Одмах Мехо на ноге скочио, 0826    Па га Луци ето у одају. 0827    Када Луци у одају угје, 0828    Кад погледа Мехо у одају, 0829    Ја како је собу уредила, 0830    Све је по њој прострта кадифа, 0831    А прострла шиљте по одаји, 0832    А танко јој од четири педља. 0833    Замлака се Луца до појаса, 0834    Ја кака је кићена дивојка. 0835    Луцу дворе четири робиње, 0836    Једна Луци стоји подвиш руке, 0837    Друга Луцу лепезетом маше, 0838    Трећа Луци доноси ракију, 0839    Четврта јој ноне загрнула, 0840    Подигла јој пули ћинтијане 0841    Узгрнула цури до колина, 0842    Све јој росу купи по ногама, 0843    Ја како је тило у дивојке, 0844    Би’ле су јој ноге до кољена, 0845    Баш ко груда прољетнога снига. 0846    Када Мехо види дивојчицу, 0847    Ја кака је стала и пристала, 0848    На врату јој четири ђердана, 0849    Први јој је од крмзи мергјана, 0850    Грло било, црвени ђердани, 0851    Ја како је погледати липо, 0852    Други јој је од дробна бисера, 0853    Трећи цури од жута дуката, 0854    А четврти од ингјил корина, 0855    Пониско га цура попушћала, 0856    Испод њега дукат фундуклија, 0857    Све јој злато по злату куцука, 0858    А по фесу навегала лале, 0859    А на њојзи четири фистана. 0860    Ја како се цура направила! 0861    Мехо цури бога назовнуо, 0862    Нећеде му цура префатити, 0863    Преко ока Меху погледала, 0864    На слушкиње хршум учинила, 0865    Све четири из собе изашле. 0866    Мехо ингјил одмах префатио, 0867    Па отвори велика ингјила, 0868    Он Луцији поче казивати, 0869    Најприј’ цури поче казивати, 0870    Како слушат ваља старијега. 0871    Мехо књизи гледа по јазији, 0872    А дивојка главу подигнула, 0873    Она Мехи гледа мегју очи, 0874    Кад уфати око Мехмедово, 0875    А у Мехе око поиграло, 0876    Онда цура Мехи говорила: 0877    „О чули ме мали Римпапија, 0878    Е ја на те ноћас гледајући, 0879    Ти нијеси књига научијо, 0880    Али на те ноћас гледајући, 0881    Дина ми си турчин са Унгјура, 0882    А ти сердар са Котара ниси.“ 0883    То Мехаги врло чудо било, 0884    Ђе му цура рече у одаји 0885    Дина ми си Турчин са Унгјура. 0886    Каква цура има пријатеља, 0887    Да јој каже у Обзиру билу, 0888    Да се куне дином и иманом, 0889    Па је ага вако говорио: 0890    „А ја бане од тог фајде неја, 0891    Ти доводиш Луци калугјере, 0892    Да је уче вјеру вјеровати, 0893    Али Луца вејре невјерује, 0894    Већ спомиње са Унгјура Турке.“ 0895    А вели му цура у одаји: 0896    „Е тако ти Бога великога, 0897    Сад ми право у одаји кажи, 0898    А небој се мене у одаји, 0899    Ја те ником одказати нећу. 0900    Е тако ми турковања мога.“ 0901    Кад те Мехо ричи разумио, 0902    Па он цури вели у одаји: 0903    „Кујо Луце ноћас у одаји, 0904    Што се кунеш к’о се куну Турци, 0905    Што се шпоташ с’ нашим турковањем, 0906    Баш сам Турчин са широке Лике! 0907    Јеси л’ чула камену Удбину, 0908    У Удбини Диздар Хасанагу, 0909    И његова малог Мехмедагу. 0910    Ја сам главом Диздаревић Мехо, 0911    Вољти одат, вољти потајити. 0912    Ако одаш прид душу ти било, 0913    Пред ћаћину и пред материну.“ 0914    Кад то очу цура у одаји, 0915    Љуто цура у одаји писну, 0916    А бијеле раширила руке, 0917    Па полети малом Мехмедаги, 0918    Око врата скилитила руке: 0919    „Брате Мехо липога ти дина, 0920    Не остављај мене у каури, 0921    Сабљу узми па ми сици главу, 0922    Ја ћу теби крвцу халалити, 0923    На махшеру и на овом свиту. 0924    Нека знадеш Диздаревић Мехо, 0925    Ако мене ти оставиш овде, 0926    Ја ћу теби бити дауџија, 0927    О Мехага на ономе свиту, 0928    Што си мене овде оставио. 0929    Ево има дванаест година, 0930    Ја како сам Мехо у сужањству, 0931    Код џидије бана Обзирскога. 0932    Јеси л’ чуо Пешту у Унгјуру, 0933    И у Пешти Пештић Алибега, 0934    И његову Зибију дивојку? 0935    Ја сам Зиба да је друге неја, 0936    Влашче ме је луду уфатило, 0937    На сваке ме муке ударало. 0938    Ја сам била у њег у јесирству, 0939    Чуј Мехага четири године, 0940    Вид’ла сунца ни мисеца нисам, 0941    Па ме бане изво из Зиндана, 0942    Ћео мене вири превјерити. 0943    Ја се нисам лудо преварила, 0944    Вавик држим турску виру тврдо. 0945    Отален ме бане подигнуо, 0946    Подиго ме брате на ђемију, 0947    Вукла сам му дебелу ђемију, 0948    Брате Мехо четири године. 0949    Опет мене ћеде преварити, 0950    Ја с’ недадо брате преварити, 0951    Тад је на ме муке навалио, 0952    Ево пуне четири године. 0953    На каквим сам мукама Мехмеде, 0954    Све ми клинце под нокат задиво, 0955    Само брате да виру преврнем, 0956    Ја је ћела преврнути нисам. 0957    Кад је вигј’о од Обзира бане, 0958    Да ће мене смрти уморити, 0959    Да ме вјере преврнути неће, 0960    Тад је мене у огој метнуо, 0961    А шарене књиге растурио, 0962    На ме хоће ати полетити, 0963    А удо је Луцу јединицу. 0964    Овдје му је Гавран капетане, 0965    Што је њему Луцу испросио, 0966    А за свога малог Маријана. 0967    Док му Петров од године догје, 0968    Хоће Гавран довести сватове, 0969    Изводити Луцу дивичицу. 0970    Него ево цијел мјесец дана, 0971    Како ме је овде поставио, 0972    Мене дворе четири слушкиње. 0973    Никад дана ни сахата неја, 0974    Да меника попи не доходе, 0975    Мене уче вјеру вјеровати. 0976    Мисли штенац жалосна му мајка, 0977    Ђе је мене у огој метнуо, 0978    Да ћу млада виру преврнути, 0979    Ал то штенац дочекати неће. 0980    Ја ћу сама себи кидисати, 0981    Вјере своје оставити нећу, 0982    Виро моја до смрти жалости, 0983    Куку бабо Пештић Алибеже! 0984    Да ме видиш у каку сам халу, 0985    Неб’ жалио бабо погинути. 0986    Нико Мехо не зна у Обзиру, 0987    Да сам овде Мехо у одаји. 0988    Кад пошаље кога духовника, 0989    Он га мени шаље у одају, 0990    А на име Луце јединице.“ 0991    Кад те Мехо ричи разумио, 0992    Па он вели Зиби у одаји: 0993    „Сестро Зибо, ако бога знадеш, 0994    Ево теби вира од менека, 0995    Ја те Зибо оставити нећу, 0996    Докле миче у рамена рука, 0997    А куцука у котлацу душа, 0998    Док је Бога и дората мога, 0999    Да је седам умирати пута, 1000    А четерест дијелит мејдана, 1001    Ни зашто се неби заклонуо.“ 1002    Па с’ Мехага на ноге подиже, 1003    Па га бану ето у одају, 1004    Мехо шути ништа не казује. 1005    Туде био два бијела дана, 1006    Тада Мехо бану говорио: 1007    „О чујеш ме од Обзира бане, 1008    Сад ја одо до пјане мејхане, 1009    Крепаће ми парип од мејдана.“ 1010    Њему бане изун допустио. 1011    Када Мехо до мејхане сиде, 1012    Пред мејханом чудо угледао, 1013    Четири се водају парипа, 1014    Мехо одмах познаде хајвана. 1015    Једно ђогат Сердараге Мује, 1016    Друго кулаш Тале Личанина, 1017    Треће алат Нукић Ибрахима, 1018    Добар зечак Арнаут Османа. 1019    Мехо пројде у пјану мејхану. 1020    Када ага паде у мејхану, 1021    Кад погледа ага по одаји, 1022    Он угледа четири сердара, 1023    А за њима добра ђеисија. 1024    Када ага видио сердаре, 1025    Одмах позна четири сердара. 1026    Једно глава сердар Мустафаге, 1027    А друго је Тале Личанине, 1028    Треће побро Нукић Ибрахиме, 1029    Са њим побро Арнаут Османе. 1030    Пију пиће у пјаној мејхани, 1031    Још код њиха гојешан Халиле, 1032    Виш’ никога у мејхани неја, 1033    Потли Косе саме крчмарице. 1034    Њима Мехо турски селам викну. 1035    Сви га Турци погледаше криво, 1036    Док ста вика Диздарева сина: 1037    „Мустафага све крајине главо, 1038    Ја сам био код банове куле, 1039    Бан је удо своју дивичицу, 1040    А метно је Зибу на кошју, 1041    Хоће на њу коњи полетити.“ 1042    А ста вика Мује у Мејхани: 1043    „Па нека ће Диздаревић Мехо! 1044    Ето твога дебела дората, 1045    Метни Мехо у колане дору, 1046    Па потеци код Обзира града, 1047    Не би ли те Мујо Бог помого, 1048    Да однесеш Зибију дивојку.“ 1049    А вели му Диздаревић Мехо: 1050    „А ја Мујо од тог фајде неја, 1051    Неће Мујов дорат у колане, 1052    Јер ти миру доратову знадеш. 1053    Дори мире четири сахата, 1054    Да му ништа утећи неможе, 1055    Потом суста врази га однили, 1056    А поља је шест пуни сахата. 1057    Већ ђогате мећи у колане, 1058    У ђогату има поуздања.“ 1059    А вели му сердар у пивници: 1060    „А ја Меше од тог фајде неја, 1061    Волим себи и своме ђогату, 1062    Него Зиби Пештић Алибега! 1063    Да ја пустим дебела ђогата, 1064    Свако мога познаје ђогата. 1065    По нај већма Гавран капетане, 1066    Познаће ми дебела ђогата, 1067    Па ће ми се ђого осужњити, 1068    А Халил ми главу изгубити, 1069    Па ја недам дебела ђогата, 1070    Да би Зибе никад невидио.“ 1071    Док ста вика Тале Ибрахима: 1072    „Подај коња не желио здравља!“ 1073    Сви га моле ал им фајде неја. 1074    Ја ста вике Тале од Орашца: 1075    „Подај коња трбушати Мујо, 1076    Ево теби вира од менека, 1077    Нико ти га познавати неће, 1078    Ја ћу на њег боје ударити, 1079    А добро га Мујо одпремити.“ 1080    Опет вели Мујо у одаји: 1081    „Побратиме Тале Ибрахиме, 1082    Ја ти недам дебела ђогата.“ 1083    Кад те Тале очу лакрдије, 1084    Тале скочи у пјаној мејхани, 1085    Примаче се Арнаут Осману, 1086    Османове пушке уграбио, 1087    Па мејхани потече на врата, 1088    А завика Сердар Мустафагу: 1089    „Мустафага стид те Бога било! 1090    А тако ми Бога великога, 1091    Ако недаш дебела ђогата, 1092    Виш’ га ни ти узјахати нећеш. 1093    Сад ћу тебе с њиме раставити. 1094    Убићу га, обадва ми свита.“ 1095    Кад то Мујо види у мејхани, 1096    Да се Тале закле Ибрахиме, 1097    Да ће убит дебела ђогата, 1098    Јер у Тале порицања неја, 1099    Он за Талом скочи Ибрахомом, 1100    Па он Талу за руке прихвати: 1101    „Немој Тале убити ђогата, 1102    А ето ти ђогат од мејдана, 1103    Па ти ради што је теби драго, 1104    Па се Мујо натраг повратио. 1105    Сједе Мујо у беглук мејхани. 1106    Да видимо Талу Личанина, 1107    Ђе он Косу викну крчмарицу: 1108    „Понеси ми трољетну ракију, 1109    Да итмалим дебела ђогата, 1110    Јер ће ђогат трчат код Обзира. 1111    Понеси ми боја свакојаки, 1112    Да ударам боје на ђогата.“ 1113    Кад му Коса донесе ракију, 1114    Донесе му боје свакојаке. 1115    Да видимо Тале Ибрахима, 1116    Када пола претурило дана, 1117    Он се прими боја код ђогата; 1118    Све удара боје на ђогата. 1119    Кол’ко Тале направља ђогата, 1120    Полу дана и цијелу ноћцу, 1121    Кад ђогата ћирјак учинио, 1122    Па се Муји у мејхану врну, 1123    Па он Мују сердарагу викну: 1124    „Ходи Мујо мени у подруме.“ 1125    Кад упаде Мујо у подруме, 1126    Он дебела угледа ђогата, 1127    Па се Мујо за брк префатио, 1128    И овако Тали говорио: 1129    „Е тако ми Бога великога. 1130    Да ја незнам да ј’ у главу ђога, 1131    Ја га неби позно у Обзиру, 1132    Ја камо ли Гавран капетане.“ 1133    Онда Тале повика Халила: 1134    „Мој Халиле моје дите драго, 1135    Хајде водај дебела ђогата, 1136    Јер му сутра ваља полетити.“ 1137    Одмах Халил примио ђогата, 1138    Ваз дан вода дебела ђогата. 1139    Кад му акшам паде на земљицу, 1140    Халил Косу пита крчмарицу: 1141    „Посестримо крчмарице Косо, 1142    Дај ти брату кажи у Обзиру, 1143    Ђе вам вода има у Обзиру, 1144    Ђе се сестро утопити нећу, 1145    Да одведем дебела ђогата, 1146    Да ђогату повадим уморе.“ 1147    Одмах Коса на ноге устаде, 1148    Па Халила прифати за руку, 1149    Халил свога крилата ђогата, 1150    Одведе га Коса до водице: 1151    „Водај Халко крилата ђогата, 1152    Туј се брате утопити нећеш.“ 1153    Па се Коса у пивницу врати. 1154    Халил хода и ђогата вода, 1155    Сву ноћ момак хода по водици. 1156    Кад му сутра зора ошинула, 1157    А на граду дрмнуше топови. 1158    Халил свога изведе ђогата, 1159    Ја како га итмал учинуо, 1160    Све му шклеца на задња колина, 1161    Све пред собом котура камење. 1162    Толико га је Халил доћерао. 1163    Он ђогата води до капије, 1164    Пред капијом уписа ђогата, 1165    Он четерест даде магјарија. 1166    Док уписа пехливан ђогата, 1167    Таман триста ата и парипа, 1168    И кобила шахин бедевија. 1169    Поведоше ате од капије, 1170    А на граду пукоше топови, 1171    Од града се врата отворише, 1172    Искочише варакли кочије, 1173    Под кочија двије бедевије, 1174    У кочија Зиба племенита, 1175    Липа Зиба Пештић Алибега. 1176    Кочије су Обзирскога бана, 1177    Возе Зибу пред град на кошију, 1178    Ђе ће мамни ати изтркати, 1179    Нек је Зиба туде пред капијом. 1180    Кад погледа Халил дивичицу, 1181    Ја кака је Зиба племенита, 1182    Све на њојзи мрко одијело, 1183    Прекрила се мрком харванијом, 1184    На рукам’ јој црне рукавице. 1185    Стоји писка Зибе на кошији: 1186    „Турска рано до смрти жалости, 1187    Ђе те никад пребољети нећу.“ 1188    Када Халил види дивичицу, 1189    Па он ђоги тепа пред капијом: 1190    „Види ђого големе жалости, 1191    Ђе нам Зиба кука пред капијом, 1192    Ако мени немогнеш летити, 1193    Сјахат’ ћу те убит кубурама, 1194    Па летити пјеше на ногама.“ 1195    Тако они ате доведоше, 1196    Поредачи ате поредаше, 1197    Гајтан пуче ати полетише. 1198    Вид’ Халила божјег несретника, 1199    Гје он вара дебела ђогата, 1200    Не да му се ђога узјахати. 1201    Већ Халилу коњи замакоше, 1202    Докле Халил узјаха ђогата, 1203    Па за коњим Халил полетио, 1204    Часом коње на пољани прогје, 1205    Стаде заптит дебела ђогата, 1206    Док га вила из облака викну: 1207    „О Халиле, божји несретниче, 1208    Зар ћеш ђоги хилу учинити, 1209    Мислиш Халко, ја те пожелила, 1210    Да пред тобом жива ата неја, 1211    Пред тобом је још седмеро коња, 1212    Два алата бана Обзирскога, 1213    Два ђогата бана Ћорфескога, 1214    Па два врана од Малтије краља, 1215    Добар вранац Гавран капетана, 1216    На врану је Николица маи, 1217    Гони коња жалосна ти мајка, 1218    Готови су на кошију сићи.“ 1219    Када Халил вилу разумијо, 1220    Он из чизме потеже канџију, 1221    Низ њу пуца тријест и четири, 1222    Намакну је на очи ђогату, 1223    Па опаса дебела ђогата, 1224    С’ обе стране удари ђогата. 1225    Куд шибала коња удараше, 1226    Све онудар зраци остадоше, 1227    Куда зрња ђогу дофатише, 1228    Из ђогата црна крвца штрцну. 1229    Кад му с’ ђогат слеже на пољани 1230    Повијо се Халил по ђогату, 1231    Часом коње стиже на пољани, 1232    Он достиже врана Гавранова, 1233    И на њему малог Николицу, 1234    Крај Николе наћера ђогата, 1235    Са врана га викну Николица: 1236    „Гони ђогу спрама гранатиру, 1237    Пред тобом је двоје добри коња, 1238    Добар алат бана Обзирскога, 1239    И кобила поп Михајловића. 1240    Сусто ми је вранац од мејдана, 1241    Нећеш данас утећи кобили, 1242    Неш ли бити од нашега Сења, 1243    Да ми продаш Туркињу дивојку.“ 1244    Крај њег’ Халил проћера ђогата. 1245    Брзо стиже банова алата, 1246    Ђе га стиже, остави га за се, 1247    Кад попову стиже бедевију, 1248    Кад се они на пољу трефише, 1249    На кобили Поповић Тадија, 1250    А он викну Мујова Халила: 1251    „Гранатиру на шарцу својему! 1252    Не прогони шарца великога, 1253    Не губи ми бедевији нама, 1254    Седамнест ми однила мејдана, 1255    А џаба ти Туркиња дивојка.“ 1256    А Халил га са ђогата викну: 1257    „Гранатиру на својој кобили! 1258    Кад сам пошо од нашега Беча, 1259    Ћесару се закло код олтара, 1260    Да му хиле учинити нећу, 1261    Ни да шарца преварити нећу.“ 1262    Па покрај њег’ проћера ђогата. 1263    Први Халил на кошију сиде, 1264    Колико је утеко кобили, 1265    Дуга пушка неби дометнула, 1266    Неби мала ни аваза дала. 1267    Када ђогат изби на кошију, 1268    А испаде Зиба из кошије, 1269    Па допаде дебелу ђогату, 1270    Ђогату се обиси о врату, 1271    Грли Зиба дебела ђогата, 1272    Овако му Зиба проговара: 1273    „О ђогате сахибије свога! 1274    Није л’ Бог до и срећа од Бога, 1275    Неш ли сићи на мегју унгјурску, 1276    И менека снити на тебика, 1277    Да ја Унгјур видим на ћенару, 1278    Јоште данас, па више никада.“ 1279    Кад те Халил разумио ричи, 1280    Па јој Халил вели са ђогата: 1281    „Кујо Зибо Пештић Алибега! 1282    С таки ричи полијећу главе, 1283    Ако узмем плетену канџију, 1284    На теби ћу убит антерију.“ 1285    Па се Халил туде опремијо, 1286    Он узео Зибу племениту, 1287    Па је за се баци на ђогата, 1288    Па га цркви ето и капији. 1289    Када Халил доћера ђогата, 1290    И донесе Зибу племениту, 1291    Кад погледа Халил са ђогата, 1292    Он угледа коло дивојака, 1293    Води коло кафезлија Луца, 1294    До ње Ана од Гребића бана, 1295    У зо час је сишла од Гребића, 1296    Биће љуба Нукић Ибрахима. 1297    Када Халил види са ђогата, 1298    Колико је код цркве народа, 1299    Више има код цркве Турака, 1300    У тебдили катански одили. 1301    Халил Талу види Ибрахима, 1302    Ђе обуко просјачке хаљине, 1303    Тале проси жуте магјарије, 1304    Он Халилу и ђогату приде, 1305    Од Халила заиска дукате: 1306    „Дај сердаре, даруј просијака, 1307    Кад однесе Туркињу дивојку, 1308    Па се здраво оженијо с њоме.“ 1309    А викну га Халил са ђогата: 1310    „Хајд отале Тале Личанину, 1311    Недам теби жутије дуката, 1312    Нисам за те морио ђогата. 1313    Па поврати ђогу великога, 1314    Право сиде бану и столици, 1315    Бане пије пиће под чадором, 1316    И код њега Гавран капетане. 1317    Халил бана са ђогата викну: 1318    „О чули ме од Обзира бане! 1319    Мене зовно од Беча бијела, 1320    Да ти сидем до Обзира твога, 1321    А зовно си Турке до Обзира, 1322    Да ме резил чине код Обзира, 1323    Ено Тале турског просијака, 1324    Ђе ти резил чини Котаране. 1325    Вид Халила божјег несретника, 1326    Код Обзира ђе заметну кавгу.“ 1327    Чу се грло Диздарева сина, 1328    Јекну копље Танковић Османа, 1329    Звекну наџак Тале Личанина, 1330    А звекнуше токе Токалића, 1331    А очу се дуга граналија, 1332    Граналија Арнаутовића, 1333    Подвикнуше оба Ђонлагића, 1334    Звекну темре Гјулић барјактара, 1335    Хука стаде Мујина ђогата. 1336    Упореди Феризага стари 1337    Свадише се Турци и Каури, 1338    Рабум Боже немила састанка, 1339    Из пријека удари им Лика, 1340    И са Ликом силовита војска, 1341    Свадише се Турци и Каури, 1342    Грми сјева а крв се прољева, 1343    Ни брат брата познати неморе, 1344    Шта се море преслушати туде? 1345    Стоји вика на пољу рањени, 1346    Једни вичу по пољу рањени: 1347    „Не гази ме брате са коњима, 1348    Лаке су се ране догодиле, 1349    Мого би ти ране преболити.“ 1350    Једни вичу на пољу рањени: 1351    „Гази мене, удри душманина.“ 1352    Стоји звека посјеклица криви, 1353    Фрца једним из рамена глава, 1354    А на једним од лаката руке, 1355    Рањен јечи, јер га здрави гњечи, 1356    А пољану магла притиснула. 1357    Није магла што је од године, 1358    Већ од брза праха и олова, 1359    И од пуста зора хајванскога, 1360    Усобице два бијела дана, 1361    Нити момци једу гурабије, 1362    Нит парипи арпе угрухане. 1363    Лика свога ишћеро голуба, 1364    Већ је Лики пушка утишала, 1365    Још помало куцукаше ћорде, 1366    Лика ђулбе дову проучијо, 1367    Да му витар са планине пухну, 1368    Да разбије маглу на сврдлове, 1369    Код Бога му кабул дова била, 1370    Пухнула му морска југовина, 1371    Разбила му маглу у крајеве, 1372    Кад погледа Лика по пољана, 1373    Кад му јади многи порагјени, 1374    Колико је поље под Обзиром, 1375    Буса неја ђе не има трупа, 1376    Траве неја ђе не има главе. 1377    Све долине крви поливене, 1378    Лика своје покопа шехите, 1379    Рањеницим сала направише. 1380    Не пита се, ко је погинуо, 1381    Већ на ком је мејдан остануо, 1382    На Турцима мејдан остануо, 1383    Нејма Лики свију Удбињана, 1384    Мало вриме ни дуго небило, 1385    Помоли се Арнаут Османе, 1386    И он гони Николу сердара, 1387    И са њиме поп Михајловића. 1388    Поклони их Лики Мустајбегу, 1389    Лика њему од злата челенке. 1390    Пита Лика Арнаут Османа: 1391    „Сине драги Арнаут Османе! 1392    Ја да игје Диздарева Мехе, 1393    И Мујина гојеног Халила, 1394    И мог бајре Нукић Ибрахима.“ 1395    А вели му Арнаут Османе: 1396    „Богме Лика право ћу ти казат, 1397    Ја Нукића нигје вигјо нисам, 1398    Нит сам вигјо оба побратима, 1399    Већ кад сам се натраг повратијо, 1400    Прама собом бана угледао, 1401    Гдје он тежи мору и лиману.“ 1402    А чује се из планине Мехо, 1403    Ђе он грлом са дората виче: 1404    „Бјежи бане бара те штенила, 1405    Шћераћу те Риму дубокоме, 1406    Нигје тебе оставити нећу.“ 1407    Мало вриме ни дуго небило, 1408    Помоли се Гавран капетане, 1409    А почу се грло Халилово, 1410    Ђе га Халил из пријека виче: 1411    „Бјежи Влаше, бара те штенила, 1412    Шћераћу те Бечу леденоме.“ 1413    Нуке нигје опазијо нисам, 1414    У ријечи у којој бијаху, 1415    Помоли се Диздаревић Мехо, 1416    И са њиме гојешан Халиле, 1417    Они воде бана Обзирскога, 1418    И са њиме Гавран капетана. 1419    Ја шта рече Лика Мустајбеже, 1420    Посикоше Гавран капетана, 1421    Оставише бана Обзирскога, 1422    Па се они отле повратише, 1423    И догјоше цркви намастиру, 1424    Сва је војска на броју у Лике. 1425    Њеко рањен, њеко погинуо, 1426    Још му неја Тале Личанина, 1427    И неја му Нукић Ибрахима, 1428    И неја му тријест дивојака, 1429    Коловогје банове Луције, 1430    Јауклије Диздарева Мехе, 1431    И Анице бана од Гребића, 1432    Јауклије Нукић Ибрахима, 1433    И лијепе младе Јефимије, 1434    Што је љепше у Каури неја, 1435    Ћери љепе Гавран капетана. 1436    Од цркве им затворена врата, 1437    Нагоне се личке набодице, 1438    Да обију врата од челика, 1439    Сви се од њих бутум изминуше, 1440    Ал јим фајде од ударца неја, 1441    Да видимо Диздарева Мехе, 1442    Ђе прифати топуз са дората, 1443    Људи кажу по широкој Лици, 1444    Да над Меху ударања неја, 1445    Над дората, да му скока неја. 1446    Он топузом удари у врата, 1447    Ја како је ударијо Мехо, 1448    Он на троје врата раставијо, 1449    Мандали му на земљу падоше, 1450    Од врата се браве раставише, 1451    А у цркви Турци упадоше. 1452    Кад у цркви Тале Личанину, 1453    И са њиме Нукић Ибрахиме, 1454    И са њима тријест дивојака. 1455    Поробише цркву код Обзира, 1456    Поробише ватром попалише. 1457    Што је било тријест дивојака, 1458    Тале цуре прода код Обзира, 1459    Свака цура жута магјарија, 1460    Узе Тале тријест магјарија, 1461    И он бана на колац подиже, 1462    Нека чува цркве пред капијом. 1463    Отале се Турци завратише, 1464    По Обзиру Турци ударише, 1465    Поробише, ватром попалише. 1466    Добро Турци туде задобише, 1467    Што су Турци туде задобили, 1468    Све им Лика право подилијо, 1469    На рањена по два паја даје, 1470    Ко погино по пет запануло, 1471    Нек му дјеца једу на оџаку, 1472    Нек се на њим незна сиротиња, 1473    Отле Лика подиже Личане, 1474    И поведе Зибију дивојку, 1475    Право Лика сиде на Удбину, 1476    И ожени Диздарева сина, 1477    Потурчи му банову Луцију, 1478    Потурчише нићах учинише. 1479    Кад женили Диздарева Меху, 1480    Потурчили Гребића Аницу, 1481    Оженили Нукић Ибрахима, 1482    Отле Мујо на Кладушу сиде, 1483    Потурчијо Јефимију младу, 1484    Оженијо гојеног Халила. 1485    Лика Зибу Пешти опремијо, 1486    Нек је бабо у Пешти удаје. 1487    Не пјева се свадба ни женидба, 1488    Већ јунаштво Диздарева Мехе.